Impresionistički oproštaj od Dragoljuba Mićunovića: Priča će imati srećan kraj |
Voleo bih da mislim da je smrt Dragoljuba Mićunovića u svima nama probudila Linkolnove „bolje anđele naše prirode“. Mene je, recimo, vest sekundu nakon što sam je čuo uvela u vremenski portal, svakako u sadejstvu sa jednom apsurdnom i baš zato poučnom crticom iz života mojih roditelja koju sam nedavno saznao.
Desetog marta 1991. godine, majka i otac su se ujutru popeli sa Dorćola uz Francusku ulicu da uživo ispitaju kako centar grada izgleda posle jednodnevnog rata između građana i milicije. Bila je nedelja, i pretpostavljam da su instinktivno odlučili da se malo „promuvaju“. Kada su stigli do Narodnog pozorišta, uočio ih je jedan pripadnik milicije i počeo da im besno prilazi, što je bilo zbunjujuće s obzirom na atmosferu predaha koja je na kratko zavladala.
„Šta mu je?“, pitali su se, dok je on bio fokusiran na očev komad odeće koji ga je, očito, uzdrmao do temelja. Naime, nosio je zeleni, mekani šešir nalik lovačkom, sa izvezenom slikom fazana ili tetreba koju je „drug organ“ (zamišljam ga sa čupavim brkovima) iz daljine – pa još uz tu zelenu boju i materijal koji su asocirali na šajkaču – protumačio kao kokardu.
Četnik! Tenkovi na ulicama im nisu bili dovoljno upozorenje i evo ih opet, pristižu novi da sa svojim četnikušama ruše poredak! Iz današnje društvene vizure, kada za policajca nesumnjivo možete smatrati samo debeljka koji sa blokčetom dežura ispred stanice u Majke Jevrosime, nemajući pojma kakvi se sve delovi kriminogenih struktura mogu kriti iza oklopa i maski u redovima kordona na demonstracijama, anegdota je gotovo romantična.
Značaj 9. marta 1991. godine očituje se i u činjenici da se jasno sećam da sam, jedanaest i po godina mlad, u svojoj sobi igrao igrice na kućnom računaru Komodor 64 dok je iz dnevne sobe stizao zvuk beta snimaka emitovanih na televiziji Studio B. Još jedna Prustova madlena: moj drug iz škole i kraja je tog proleća takođe dobio Komodor 64 te sam otišao da ga uputim u osnove upravljanja uređajem.
Naklon i aplauzi Mićunu, profesoru, borcu za demokratiju i slobodu, golootočaninu, šezdesetoosmašu, čoveku koji je proživeo sve torture i ostao moralni putokaz u ovom našem mraku
Naklon i aplauzi Mićunu, profesoru, borcu za demokratiju i slobodu, golootočaninu, šezdesetoosmašu, čoveku koji je proživeo sve torture i ostao moralni putokaz u ovom našem mraku
Drugarov otac je bio milicajac i definitivno je imao čupave brkove i trbuh koji je nadimao........