Poslednji tekst u 2025. godini.

U jednom od nedeljnih dodataka posle 1. januara pokušaću da načinim konstruktivnu društveno-političku analizu svega što smo preživeli, a koja će isključivo poslužiti kao osnova za projekciju onoga što ćemo morati da uradimo tokom 2026.

Od prethodne godine se, pak, opraštam u kulturnoj rubrici, razmišljajući o svom, užem sektoru patnje i odgovornosti.

Situacija mi deluje pročišćeno.

Mnogim, pri tome najbitnijim, filmskim festivalima je obustavljeno državno – što će reći, naše – finansiranje, a neki nisu ni održani.

Sa druge strane, režim je osnivao simulakrumske filmske svetkovine o kojima je bilo mučno i razgovarati.

Proizvodnja filmova je „u leru“, dok se autori snalaze pomoću veza koje su ostvarili sa evropskim fondovima, a niži ešalon filmskih radnika preživljava zahvaljujući gostujućim serijskim i žanrovskim produkcijama (kojih će, takođe, biti sve manje).

Možda neko iz ministarstva kulture dobije nalog da me demantuje fiktivnim statističkim podacima, ali koga je više uopšte briga šta oni imaju da kažu?

Ministar svakako ima svoje generalštabske brige iz introspektivnog niza „Da li sam škartiran? Da li imam saznanja kojima bih mogao da ucenjujem gazdu? Da li bi to moglo da se po mene završi jako loše i mudrije je da nastavim da radim sve što mi kažu? Makar to uključivalo svakodnevno izigravanje budale u živom........

© Danas