U vezi sa tekućim Olimpijskim igrama i nedavnim opsežnim tekstom o Robertu Taunu, ne deluje mi nakalemljeno da tekst o poslednjem delu horor trilogije Taja Vesta počnem opisom jedne od ključnih scena filma „Lični rekord“ („Personal Best“, 1982). Atletsko-dramska junakinja, ophrvana svakakvim sputanostima i stremljenjima, dok se sprema za svoju prvu Olimpijadu stupa u emotivnu vezu sa plivačem, osvajačem zlatne medalje na prethodnim Igrama.

Pita ga kakav je bio osećaj stajati na postolju, a on kaže da se, gledajući zastavu i slušajući himnu, u jednom trenutku zapitao: „To je to? Dvadeset hiljada preplivanih metara dnevno od desete godine života… i to je to?“. Pusto je i strašno na kraju uspinjanja (videti ulje na platnu K. D. Fridriha „Lutalica iznad mora magle“), pogotovo ako u svom mentalnom kodu ne baštinite neprirodnu ljubav prema raznobojnom parčetu tkanine i par kičastih muzičkih nota.

Kuda dalje? A ako ste (meta)filmski autor čija junakinja, razgrnuvši konkurenciju, tek što je počela dramska radnja osvaja glavnu ulogu u visokobudžetnom filmu, sebi možete, u njeno ime, postaviti slično pitanje. Ili se, možda, zamisliti da li je trebalo doneti neku drugačiju odluku u ranoj fazi rada na scenariju.

Filmovi „Dž“ i „Perl“ – prvi i drugi deo trilogije koja se završava sa „Madždždžine“ – bili su, između ostalog, anamneze ekstremnih junakinja, beskompromisne umetnice i neobuzdane psihopatkinje (razlika je,........

© Danas