Da (Yes/Ken)
režija i scenario: Nadav Lapid
zemlja: Francuska/Izrael/Kipar/Nemačka, 2025

Čini mi se da ću ovim tekstom, i to sa umerenom intencijom, iznova iritirati ljude koji svet oko sebe posmatraju na monohromatski način.

Opet, takve sramotne porive, uz potrebu neumorne potrage za neprijatnom istinom, mora imati i reditelj i scenarista Nadav Lapid, rođen 1975. godine u Tel Avivu, u porodici filmskih stvaralaca.

Zaintrigiran začudnim i subverzivnim „Sinonimima“ iz 2019. godine, u Sarajevu sam gledao njegov novi film minimalističkog naslova „Da“, i priznajem da me pomalo zanimalo i kakvo će biti raspoloženje publike.

Da li će neko povikati „Free Palestine!“ kada se na najavnoj špici, međe desetinama finansijera, pojavi i logo Izraelskog filmskog fonda (čije je učešće prilično zbunjujuće, uzevši u obzir prirodu Lapidovog filma; u intervjuima tvrdi da im nije u potpunosti predočeno o čemu se radi)?

Ili će se desiti nešto ekstremnije?

Ćutali su, a uglavnom se i radilo o raznoraznim strancima kojih barem ne manjka na sarajevskom festivalu, i koje religijsko-ideološka uslovljenost ne nagoni na gorepomeute monohromatske reakcije.

„Da“ je, inače, pre par meseci imao kansku premijeru, na skrajnut način i u obodnom programu.

Za svaki slučaj.

Film počinje desetominutnom sekvencom dekadentne žurke u telavivskoj vili, sa bazenom u ogromnom dvorištu opasanom zidovima.

Naši junaci Jot/Ipsilon (Ariel Bronz) i Jasmin (Efrat Dor), trideset-i-nešto-godišnji bračni par samostalnih umetnika (kompozitor i plesačica), unajmljeni su da zabavljaju prisutnu izraelsku „elitu“ – bogataše i oficire, rabine i ministre.

Posebno Jot prelazi sve granice poremećenih scenskih pokreta i klovnovskog........

© Danas