007, 006, 005… i kraj? |
„Dakle, mora da se plati. Svi su na spisku podmićenih. Kupite gradonačelnika, šefa policije, generala, predsednika… i jednog jutra se probudite kao vlasnik cele države. Od tog trenutka uzimate šta god hoćete: banke, kockarnice, koncesije za avioprevoznike… Naše nevidljivo carstvo se proteže od Čilea do Aljaske. Moja je namera, amigosi, da vas učinim delom toga.“
Franc Sančez, „Licence to Kill“
Leto na izmaku sam iskoristio i da sprovedem eksperiment „Kako pripadnica generacije alfa reaguje na filmove o Džejmsu Bondu?“
Pretpostavljao sam da će joj biti dosadni – kao što su, naravno, i meni – ali njihova fenomenološka vrednost je svevremenska i gotovo je neophodno barem se ovlašno upoznati sa valjda najdugovečnijim i najotpornijim filmskim serijalom da biste iz još jednog ugla mogli da tumačite svet koji vas okružuje.
Na kraju krajeva, kako gledati Ostina Pauersa ako pre toga niste apsorbovali izvor poštujućeg sprdanja?
Elem, izdržalo se manje od pola sata „Dr. Noa“, nakon čega smo bacali kratke poglede na „Goldfingera“, „U službi njenog kraljevskog visočanstva“ i „Živi i pusti druge da umru“, sa do sada najzanimljivijim rezultatom eksperimenta u vidu saznanja da se osobi rođenoj pre jedanaest godina Džordž Lejzenbi sviđa više od Šona Konerija i Rodžera Mura (mada, nije da nije šmeker).
No, bilo je i posrednih posledica poduhvata.
Prirodno, ovih dana sam vodio telefonski razgovor na temu stresnog razvoja događaja za egzistenciju redakcija koje su do sada bile slobodne od režimskog zlostavljačkog stiska, te skandaloznog načina na koji se predstavnici vlasnika medija ophode prema poverenom im poslu.