Kada sam urednici kulture najavio da ću napisati tekst o Dajen Kiton primetio sam i da nema mnogo žena kojima sam osetio potrebu da se, u svoje i u ime beogradskog dnevnog lista Danas, zahvalim za službu. Šantal Akerman, Glenda Džekson, Seli Kelerman, Anjes Varda i sada Dajen Kiton (1946 – 2025), prava ekipa za odgovor na pitanje „sa kojih pet osoba biste izašli na večeru“, s tim što bi se lako moglo desiti da bih upravo ja završio na meniju tih opakih feministkinja.

Za genezu ličnosti ću se poslužiti isečkom iz govora koji je 2017. godine Vudi Alen održao pre nego što će Dajen Kiton uručiti nagradu Američkog filmskog instituta za životno delo (neizbežno, njega je odabrala za taj čin): „Potekla je iz baš konzervativnog, republikanskog područja Kalifornije. Vrlo desničarski okrug… Tamo gde je Kiton živela, kada biste slepcu pomogli da pređe ulicu optužili bi vas za socijalistička stremljenja“.

Imala je majku domaćicu sa izrazitim umetničko-filozofskim senzibilitetom i hiljadu neispunjenih želja, pod čijim ćemo je devojačkim prezimenom (rođena je kao Dajen Hol) kasnije znati.

Kada je pre petnaestak godina pisala memoare, koristila je – ili, pre, bila time inspirisana – osamdeset i pet svesaka dnevničkih zapisa koje je majka ostavila.

Na jednom mestu je pisalo: „Dajen je… misterija. Ponekad je krajnje prizemna, a ponekad toliko mudra. To me plaši“.

A ponekad nas majke u svojoj dubokoj zbunjenosti pred ljudskim čudima čijem odrastanju svedoče najbolje definišu.

Kiton je – moram da istaknem malu borbu koju sam godinama vodio sa lektorima da se ženska prezimena ne pišu u genitivu, tj. da ne bude........

© Danas