Više puta sam razmišljao o tome, rado bih živeo tuđi život, čak ne onaj koji ja odaberem, neki dodeljeni, nametnuti.

Svoj da živim ne umem dobro, tačnije, nisam umeo, sad je nekako sve svejedno.

Život ratara ili rudara ili političara.

Ministar, radnik na pumpi, čovek za tezgom.

Možda bih se u nekom snašao, možda bih uprskao kao sa ovim.

Recimo, kad bih imao četvoro dece, kako bih hendlovao sve, da li bih ih upropastio kao jednog jedinog sina kog sam stvorio.

OK, nisam ga sam ni pravio ni formirao, ali sad kad osmotrim našu nefunkcionalnu porodicu, jasno mi je da sam dobrim delom, bar 70 posto, dobro, možda 65 posto kriv što nam je sudbina ovako zagovnata.

Na listi prioriteta trebalo bi da bude: uloži više snage u odgoj deteta, u odnos sa ženom, u sebe samog.

Psihoterapija, od toga treba početi. Sesti nekome na kauč ili u fotelju i baviti se svojim detinjstvom, odrastanjem, roditeljima, strahovima, zavistima.

Moja nefunkcionalnost je stvar otpora, Ana je reakcija na bespomoćnost, možda je umetnost beg.

Eskapizam ili depresija, potreba da se odgovornost stavi u ruke drugima.

Da će Marko sam od sebe izrasti u ozbiljnu zrelu osobu?

Da će Marija izlečiti Živkova poništavanja?

Da će majčin mazohizam biti samo jedna epizoda u mom životnom ciklusu, da neće ostaviti traga, da ništa neće ostaviti trag, da mogu opran od okolnosti da izaberem identitet pa da ga vozim i nadograđujem samouveren i........

© Danas