Previše se datuma nakrcalo u ovoj maloj modernoj istoriji Srbije. Svega je tu bilo, kada bi pitao nekoga sasvim slučajno na ulici, odmah bi ljudi nabrajali, te inflacija ’93, te ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003, te bombardovanje 1999, te Peti oktobar 2000, ko će sve to popamtiti, ko li će sve to uspeti da obeleži. Ipak, neki datumi ostanu ispod radara, ili se barem čitaju drugim jezikom, jer bi u suprotnom to zlatno i zamršeno klupko moralo dalje da se raspetljava, te niko ne bi znao dokle bi nas ono na kraju odvelo.

Kada su se već spomenuli datumi, bio je simboličan, možda i signalizirajući, a možda i vrlo paradigmatičan – datum kada je započela ta konačna vojna ekspanzija velikosrpske misli, koja se valjala po dorćolskim zadimljenim saloncima, akademskim, književnim i pesničkim skupovima, i crkvenim okupima, tokom nekoliko decenija XX stoleća. Padom Vukovara 18. novembra 1991. godine, ceo političko-klerikalni establišment u Srbiji je orgazmično trijumfovao nad time što je nacional-socijalistički režim Slobodana Miloševića uspeo operativno da sprovede sve ono što je bio vlažni san tih nacionalističkih aristokrata i njihovih poslušnika.

First thing first, faktografija kaže sledeće: sam pad Vukovara jeste simboličan prikaz ratnozločinačkog vihora koje su počinile jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) i srpske paravojne formacije, koje su u biti bile državne, samo se to tako, kao, ne govori. Dakle, na farmi Ovčara, pogubljeno najmanje 200 hrvatskih ranjenika i civila, dok je u predgrađu Borovo Naselje ubijeno oko 160 ljudi, uključujući ranjenike odvedene iz skloništa. U selu Lovas........

© Danas