U Srbiji nema kazne, nema ni lustracije, a kamoli katarze. Ovde vlada atmosfera večnog zločina. Samo je to kroz vreme i prostor menjalo formu, ali je suština ostala ista.

I kao što je svakoj autoritarnoj vlasti potreban mit, taj imaginarni naboj kako bi održavala svoju konstrukciju, tako su i naprednjačkom režimu Aleksandra Vučića potrebni ratni zločinci. Imamo ih pregršt iz prošlosti, neki leže u tamnicama, neki defiluju po televizijama, neki su pomrli, ali, manje-više, svi oni su se stavili u službu vladajućeg kartela.

No, pogrešno čaršija misli da oni vladaju i imaju stvarni uticaj i moć, naprotiv, od tih silnih vojskovođa i komandosa kojima su ruke krvave do ramena ostale su samo blede senke koje imaju svrhu dvorskih luda i strašila za okolne narode.

Svi ratni zločinci predstavljeni su kao nacionalni junaci, to je činjenica; ti vitezovi okruglog stola koji su odgovorni za smrt i starih i mladih među drugim narodima maltene su ovom novopečenom folkloru dovedeni do stadijuma božanstava, pa o njima imamo knjige, tribine, murale i svakojake dogodovištine koje slave njihovo ime.

Ceo taj košmarni fenomen vuče svoje korene iz prošlosti kada je svesrspko ludilo razaralo Vukovar, silovalo po Foči, streljalo po Srebrenici, zakopavalo po Batajnici, dok danas ima savršeno uigranu ulogu čuvara ovog kleptokratsko-klijentelističkog poretka koji je ovaj režim doveo do savršenstva.

Krvava bajka o policiji

© Danas