„Nema pravde – postoje samo zakoni.“ Izuzetno mi se dopada u svojoj aforističkoj zgusnutosti misao iz romana Mihaila Afanasjeviča Bulgakova Majstor i Margarita. Objavio sam par tekstova u Danasu koji su tvrdili da je bio jalov i kontraproduktivan posao svih suđenja, kako pred specijalnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu tako i pred sudovima po državama nastalim raspadom SFRJ, za ratne zločine 90-ih. Stigla su osporavanja uglavnom od ljudi sa kojima se u najvećem procentu slažem oko političkih pitanja.

Za njih je bilo svetogrđe što sam osporio najpre da je to pravda te da je ona uopšte moguća i što sam konstatovao belodanu činjenicu da presude nisu doprinele prevazilaženju ratnih trauma. Naprotiv. Prošlo je celih trideset godina od završetka ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH a nešto manje od onog u Srbiji odnosno na Kosovu. Bili su blagovremeno još dok je sve počinjalo stvoreni razni „mehanizmi pravde i pomirenja“. I šta se postiglo, dokle se stiglo?

Bilo je još onda retkih pronicljivih umova kao pokojni Stojan Cerović koji je tvrdio da ne treba suditi nikome i da sve treba prepustiti zaboravu jer se ništa pametno neće postići, naprotiv kopaće se samo još dublje rane. Sada smo svi suočeni sa gorkom činjenicom da se posle grdnih sudanija ništa nije postiglo na planu onoga što je bilo primarno a to je da se izvuče pouka i da se mlade generacije vaspitaju za budućnost. Nije bilo najvažnije, niti je moglo biti, da se neko ko je svojim političkim odlukama doveo do smrti na desetine hiljada ljudi ili ko je lično pobio ne znam koliko ljudi osudi na 20 ili 40 godina ili na doživotni zatvor već da se to „više ne ponovi“.

Najnoviji događaji sa pompeznom sahranom generala Mladića i sa izricanjem kazni Tačiju i ostalima u Hagu (pred Kosovskim specijalnim sudom i u „ime naroda Kosova“ – možete misliti!) samo dodatno potvrđuju tvrdoglave činjenice. Jalove su sve te priče o pravdi za zlodela u jednom unutrašnjem sukobu. Sve je trebalo predati zaboravu jer takva suđenja samo služe da podgrevaju........

© Danas