Vrata metaverzuma |
Znam da imate trideset sekundi na bacanje – ovo je, u neku ruku, kolumna baš o tome. Ukucajte u pretraživač „Berlin metaverse“ i nađite snimak da i vama ništa ne bude jasno.
Neko snima na sunčanom Pariskom trgu, pred Brandenburškom kapijom. Okrećući se ukrug, kamerom hvata: uličnog saksofonistu pored kojeg đuska neka žena sa ruksakom; deca trčkaraju okolo; prolazi visok i mršav tip odeven kao u Matriksu; iza njega je pantomimičar sa kapom dvorske lude; nailaze bicikli za po sedam osoba koje voze poređane ukrug, tako da se gledaju; promiče tip u odelu na električnom trotinetu; iza mladoženja i mlada poziraju fotografu, a on se lomi da uhvati kadar.
Sve u trideset sekundi.
Obični berlinski prizori, međusobno nepovezani. Svetovi koji se na tren presecaju i iz kojih se nikakav zaključak ne može izvući. To sve zajedno ne vodi ničemu.
Uzgred, videti taj metaverzum uživo. Dok sam čekao doner, jednom mi je u Berlinu usred bela dana prišao Arapin gurajući stari bicikl i pitao jesam li ja poručio kokain. Kad sam rekao da nisam, on je nemoćno raširio ruke i pitao „pa kome sad ja ovo treba da dam?“
Anything goes – ironična krilatica Paula Fajerabenda postala je kredo postmoderne. Protiv prinude i autoriteta, mimo običaja, van reda, nasumično i proizvoljno. Što je moja starija ćerka usvojila još kad je progovorila pa je na svako opominjanje odgovarala: „Svako smije kako hoće.“
Nije se čovek, naravno, lišio stega, pogotovo onih u tzv. proizvodnim odnosima. Ali ni drugih. Andreas Rekvic u „Društvu singulariteta“ piše da je današnji čovek pod prisilom da bude........