Otkako je uveden u fudbal, VAR mi nedosledno ide na živce. Ponekad pomislim da je dobro što ima snimka jer bi neko na pravdi boga bio pokraden. Pa mi onda opet ide na živce i tako ukrug.

Ne treba odbaciti mogućnost da je u pitanju odbijanje novog samo zato što je novo. Kad onjušimo svet i radoznalost splasne, svi donekle postajemo konzervativci.

Utoliko postoji opasnost da se sve što dalje napišem ima zahvaliti čeličnoj volji da se bude u pravu, makar na silu. Ali sačekajte, pa prosudite, jer čini mi se da sam tokom Mundijala uspeo da rečima opišem ono što me žulja.

Video assistant referee (VAR) je otpočetka trgovina sa suštinom fudbala. Dobićete više „sportske pravde“, ali morate da naviknete da gol možda i nije gol, dok čike i tete u sobičku sa televizorima to ne provere.

Šredingerovi golovi, ofsajdi i penali znaju da žuljaju. Nade i strahovi se prolongiraju, izlivi emocija kad lopta uđe u mrežu počinju da liče na skrivenu kameru. Jer, možda je moša.

Trgovina ima pozitivne strane. Više niko neće moći da kuka kako ga je pokrao sudija. Šta god da se odluči biće ispravno, zar ne?

Naivno se moglo pomisliti da je VAR samo pomagalo. Kao, šta znam, kad sudija nosi sočiva jer ne vidi dobro. Ali, vremenom je VAR počeo da se tretira kao autopilot pa kao gazda.

Kao u onom vicu kad u spejs-šatl stave tri svinje i Muju, pa svinje nauče da upravljaju letelicom, a Muji kažu – ti samo ‘rani svinje i ne diraj dugmiće. Tako je i sudijama ostavljeno da ‘rane VAR i ne diraju dugmiće, a to stvara poseban odnos grešnog čoveka i tobože nepogrešive mašine.

Primer prvi, klasična svinjarija: golovi........

© Danas