Kad je Teofil Pančić izgubio nefer borbu od bolesti, opet me mučio osećaj da umire čitav jedan svet. Ne samo zato što bi Teofil mogao biti svet za sebe – o tome su dobro i dostojno pisali oni koji su ga poznavali – nego i jer umiru – novine.

Hoće li za dvadeset ili trideset godina imati ko da nam umre? Hoće, hoće, smrt je jedini siguran posao. Umiraće pevači i glumci dok i njih ne zameni veštačka inteligencija, umiraće naučnici i predsednici, čitaćete (ako se uopšte još bude čitalo) da su umrli slavni jutjuber i čuvena tiktokerka…

Ali, slabe su šanse da za trideset godina čujete da je umro viđeni kolumnista štampanih novina.

Za mlađe koji ovo čitaju na internetu: novine su štampana tvar koja se za male pare prodaje na kiosku ili isporučuje poštom što pretplatniku stvara dodatni plezir i osećaj posebnosti.

U novinama i magazinima su slova od olova, ona ostaju na prstima kao dokaz o čitanju. Novine se mogu samo prelistati, ali čak i tada traže posvećenost, pažljivo okretanje tankih listova. Iz taktilne obazrivosti obično dolazi bolje čitanje.

Predmetna institucija

Ljudi poseduju medijume-prijemnike, televizor, računar ili radio-uređaj… ali ne poseduju poruke koje njima stižu. Novine su jedini medij koji se stvarno poseduje i jedini kojim možeš da ubiješ muvu.

Novine su poslednji medij sa kojim se čovek........

© Danas