Ljudi osećaju da imamo zajedničkog političkog neprijatelja: Dnevnik Naima Lea Beširija |
Psihički me dotuklo ko nam vodi zemlju # Osumnjičeni mi je pisao da me traži po gradu i da me čeka nož # Šakali vrebaju ispred groblja # Hrana nam je najskuplja u Evropi kad se uporedi s primanjima # Na Slaviji, standardno niko ne prati horizontalnu signalizaciju # Pare idu u ratove i destrukciju, pa ostaje manje za slobode, prava i demokratiju
Petak, 14. novembar
Dan je krenuo rano, sabajle, doduše ne ko predsednikovo vozdizanje, pa potom imam televizijski sudar sa realnošću gde sedim s pomoćnikom ministra za ljudska prava izvesnim Nebojšom Obrkneževim, 32 godine, čovek koji je preleteo put od radikala, preko ruske stranke, do SNS-a. U ozbiljnoj diskusiji uspeo je da izjavi da ne bi nikada išao na Prajd i da ga štrajk glađu Hrke i Jaćimovića uopšte ne dotiče. Psihički me dotuklo ko nam vodi zemlju, pa sam završio na fizikalnoj, jer rame boli otkad se s ovima natežemo.
Posle terapije krećem ka Nišu, na tribinu o jednom od najzagađenijih vazduha na svetu. Kako se približavam gradu, vazduh dobija i ukus i smrad ili romantičnim jezikom, stigla zima. Govornici na tribini podvlače da individualna ložišta, državni nemar i korupcija odnose preko 15.000 života godišnje samo od aerozagađenja. U povratku, dok se borim za dah, zagrcnuh se: cene svega su se za tri godine udvostručile, negde i utrostručile, a put do Niša i nazad košta 2.500 dinara samo na putarinama, verovatno najskuplja putarina u Evropi, a poređenja radi u Švajcarskoj godišnja vinjeta staje 5.000 dinara.
Subota, 15. novembar
Pozivanje na Prajd od juče napravilo pometnju, ali retko dobijam ovako mnogo pozitivnih komentara. Ljudi osećaju da imamo zajedničkog političkog neprijatelja, pa se sav bes sliva na državnog službenika za ljudska prava zbog nestručnosti, nezainteresovanosti za štrajkače glađu i pripadnosti stranci koja je dovela društvo do ivice. Prelistavam štampu i raste tenzija oko sednice o sudbini NIS-a, deluje da je zakazuje premijer, ali zove predsednika da vodi glavnu reč.
Vikendom se lakše kreće Beogradom, ali uz hiljade objekata u izgradnji, zatvorene ulice i most, vlast pokazuje da joj je kvalitet života poslednja briga. Gradilišta su bučna, seju prašinu, blokiraju parkinge i javne površine, prevoz je spor, a o zagađenju niko ni da zucne jer........