Od uvek se, kada se raspravljalo o energetskom sektoru, podrazumevalo da se mora voditi računa o njegovom inženjerskom i geopolitičkom karakteru, sa posebnim naglaskom na obezbeđenje potreba građana i privrede potrebnim i dovoljnim količinama svih vidova energije visokog kvaliteta, i u uslovima rata i u uslovima mira. Takođe, podrazumevalo se da razvoj energetskog sektora ne sme da kaska za stvarnim životom.

Da se u Srbiji u prethodnih dvadesetak godina nije tako postupalo mogao je svako da se uveri i prilikom poplava kolubarskih kopova, i po načinu održavanja postojećih i gradnje novih energetskih postrojenja i elektroenergetskih mreža, i po izboru nekompetentnih lica koja su upravljala tim sektorom itd., a posebno tokom bahatog bacanja u zasenak struke i nauke i progona dokazanih stručnjaka, a potom i stavljanja u prvi plan „vernosti i spremnosti za žrtvovanje“ zarad politokratskih interesa pojedinaca i/ili grupa koje upravljaju državom.

Normalno, mladi i kvalitetno edukovani ljudi su bežali i beže iz takvog ambijenta, jer ih on guši, pa je energetski sektor ostao bez poletnih stručnjaka, tj. bez razvojne supstance koja bi možda mogla da u nekom doglednom roku promeni neveselu situaciju u srpskoj energetici.

Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, kao i zakuvavanje nestabilnosti u zemljama u kojima postoje energetske sirovine koje se mogu jeftino i nekontrolisano eksploatisati, ogolili su „do........

© Danas