Ne pratim Evroviziju, a sport još manje. Drugim rečima, slab sam navijač za Srbiju. Međutim, jedna od retkih prilika kada mi srčka zaigra nečim što je najbliže patriotskom zanosu dešavala se u Đardinima u Veneciji, u nacionalnom paviljonu Srbije na Bijenalu umetnosti. Ne radi se tu samo o natpisu “Jugoslavia” na našem paviljonu, koji smo nasledili od bivše države, nego vrlo često i o samoj umetnosti koja je tamo mogla da se vidi. Bio sam istinski ponosan kada bih video red ispred ulaza u naš paviljon, sa ljubiteljima savremene umetnosti iz celog sveta koji strpljivo čekaju da vide radove Aleksandra Denića 2024. i Vladimira Nikolića 2022. godine. Nismo se obrukali.

Bijenale je istinski impresivan umetnički događaj koji vas često ostavlja bez teksta i potrebni su sati da vidite sve što je u ponudi; privući i mrvu pažnje u tako oštroj konkurenciji nije nimalo lak zadatak. I, dobro, čijim će se radom Srbija predstaviti sledeće godine?

Radom

© Danas