Učini mi se posve prikladnim za duhovno stanje u Srbiji ovaj naslov poznatog romana Ivana Sergejeviča Turgenjeva iz 1862. Neka su dela vanvremenska. Elem, šta nam poručuju nedavni događaji u Srbiji, a tiču se izbora i glasanja?

Mislim na skupštine opština u Knjaževcu i Kuli, Nastavno-naučno veće Medicinskog fakulteta u Beogradu, reakcije ljudi u čačanskom kraju koji su onomad danima bili bez vode… Primera ima na pretek. I tek će ih biti. Strah, uzmicanje, kompromis. To je ono što se vidi. Povlačenje umesto revolucionarnosti. Zasad se radi o pojedinačnim slučajevima (sa izuzetkom medicinara), ali je fenomen indikativan. Očit je narodni zazor od režima i njegove represije. Da li je taj zazor opravdan i realan ili nije, sekundarno je pitanje. Stanje nacije je takvo. U znatnom delu stanovništva.

Inercija, inertnost, indignacija.

Oprečna strana onog veličanstvenog mitinga na Slaviji od 23. maja. Omladina u protestu, stariji u mirenju sa sudbinom. Mladi koji trpe udarce, srednja generacija koja se „i guštera plaši“. Jedni uzdignutog čela, drugi pognute glave. Studenti omađijani pobedničkim optimizmom, većina ostalih spremna na svaki ustupak. Što je žešći pritisak, mladež je borbenija, a roditelji zabrinutiji. Oni koji dolaze bi da menjaju iz temelja, mada ne znaju tačno šta i kako. Oni koji su tu, baš i ne bi. Odveć je skupo i neizvesno.

„Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“, u mislima je mnogih. U mislima ili na usnama.

Ljudi bi ovde da im bude bolje, ali da pritom ne menjaju sebe. Ako bi režim mogao biti po njih blagonakloniji, naročito u pogledu para, ne bi loše bilo. No, ako građanin ili građanka treba da preduzmu nešto što podrazumeva i najmanji rizik, onda radije ne.

Uobičajen izgovor je „svi su oni isti“, „politika je prljava“, „kod nas to ne može i nikad nije bilo“, „eto, smenili smo Miloševića 2000. i sve je ostalo nepromenjeno, možda i gore“.

„Gleda........

© Danas