Krleža, naravno. Iz godine u godinu istovetna slika. Svakog avgusta. Hrvati slave, Srbi tuguju. Dve suprotnosti. Dve oprečnosti, dva doživljaja. Nesporazum bez izgleda za uzajamnost.

Hrvati slave zato što su ostvarili ono o čemu su vekovima sanjali. Stvorili su svoju nezavisnu i suverenu državu. Postali su punopravni članovi NATO-a i Evropske unije. Izgradili institucije, mesto na internacionalnoj pozornici, dostigli sam vrh svog istorijskog trajanja. Proslavljaju svoj uspeh.

Pažnja, diktatura na vidiku!

Pažnja, diktatura na vidiku!

A Srbi se, koliko god te vlastodržačke suze bile krokodilske, koliko god te žalosne manifestacije bile manipulativne, osećaju poraženim. Plaču zbog poraza, ne oplakuju stradale.

Hrvati s podignutim barjakom u ruci, Srbi zavijeni u lažnu crninu. Oba naroda nezrela i nedorasla. Razlika je u nacionalnim interpretacijama. I kolektivnim emocijama.

Sasvim sam dovoljno dosad rekao o Hrvatima. Na njima je da sebe pogledaju u ogledalo. Ako žele i ako misle da treba. Ako ne, onda ništa.

Sa srpskog stanovišta, međutim, nameće se sledeće pitanje. Ključno pitanje. Pitanje od kog bežimo decenijama, izbegavamo suočenje, ne tražimo odgovor. Tabu tema.

Da li je, može biti, politika koja nas je u sunovrat odvela bila pogrešna? Politika oličena u (ne)delu Slobodana Miloševića, mnogih njegovih istomišljenika i pristalica.

Robovali smo zabludama onomad, robujemo i danas. Otud naš osećaj gubitništva.

Ta naopaka politika svodila se na ovo:

„Naši su motivi bili opravdani. Mi smo branili svoju državu (Jugoslaviju) i svoj narod. Rat je bio jedina opcija. Naša dojučerašnja braća okrenula su se protiv nas ugrožavajući opstanak našeg naroda. Morali smo da reagujemo svim raspoloživim sredstvima. Svetske sile sa Zapada su se urotile na štetu Srba i podržale srpske neprijatelje. U Hrvatskoj se povampirilo ustaštvo, potpomognuto spolja. U datoj situaciji učinili smo šta smo i koliko smo mogli.“

Većina među Srbima i........

© Danas