Koji put krećem na ulični protest protiv vlasti? Zaista ne znam broj. Znam da je počelo 1990. Pre trideset četiri godine. Sad mi je 67. I još se nisam umorio. Nisam odustao. Nisam digao ruke. I neću, dok me noge i glava budu držale.

Iskreno, tu se najbolje osećam. Tu gde hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada ljudi, mojih sunarodnika i mojih sapatnika, diže glas suprotstavljajući se monolitu vlasti. Nasuprot silnicima s topuzom u šaci. Tu mi je mesto oduvek bilo.

Neminovno mi na um padaju Mihizove reči na mitingu 9. marta 1991. s balkona Narodnog pozorišta u Beogradu. Navodim po sećanju:
„Mi ćemo ovo drvo neslobode lomiti, i lomiti, i na kraju ćemo ga slomiti!“

Odzvanjaju i vraćaju se odjekom. Gromovitim.

Jer, o tome je reč. O našoj decenijskoj borbi za slobodu. Za naše pravo suverenog odlučivanja u kakvoj zemlji želimo da živimo. Naše pravo na neslaganje i otpor samovolji vlastodržaca. Koji god da su.

Danas je jedan od tih dana. Kad, kao narod, pokazujemo svoju nameru, hrabrost i rešenost. Svoju snagu i brojnost. Svoj jasan stav.
Ne možete, gospodo, raditi kako vam se prohte! Ne smete! Nije vam dozvoljeno! Mi vam ne damo! Pokušate li, bićete zaustavljeni. Sprečeni. Razoružani.

Nije ova zemlja vaša. Nemate tapiju na nju. Oteli ste je, uzurpirali, zloupotrebili. Pazite se! Na klizavom ste tlu.

Kopanje litijuma je samo povod. Poslednja kap što preliva čašu žuči. Nezadovoljstva. Ogorčenosti. Čujte nas i ustuknite! Povucite se! Poslušajte i povinujte se! Ne šalimo se.

Kroz nekoliko sati ćemo se okupiti na beogradskim Terazijama. Kao nekad. Sa istom porukom i istim htenjem: Živeti u slobodnoj zemlji. Slobodnoj Srbiji. Lepoj, čistoj, umivenoj.

Mirnoj i spokojnoj. Demokratskoj. Za to se........

© Danas