Zagrljaj dvoje mladih studenata na komemoraciji stradalim u Novom Sadu, Srbina, pravoslavca sa šajkačom i Bošnjakinje sa hidžabom, izazvalo je burne reakcije i komentare, mahom zgražavanje i pretnje, ali i podrške kao odgovor na ove pretnje.

Izuzme li se ona ljudska dimenzija i spontani gest u naročitim okolnostima, konteksta studentske pobune i komemorativnog skupa, ovde se radi o jeziku znakova i simbola sa vrlo određenim značenjima i porukama. Dakako, ova melodrama zagrljaja ima i svoj vremenski kod koji se odvija u dve sekvence, od kojih prva u Novom Pazaru, i druga u Novom Sadu.

U prvoj novopazarskoj sekvenci, pomenuti mladić sa šajkačom revolucionarno maše nacionalnom zastavom sandžačkih Bošnjaka sa polumesecima, dok je mlada devojka sa hidžabom ogrnuta zastavom Srbije. Poruka je jasna – radi se o međusobnom prihvatanju, Bošnjaka koji prihvataju Srbiju za svoju domovinu i Srba koji prihvataju Bošnjake u svoju nacionalnu državu kao punopravne i ravnopravne.

Ali u svemu ovome nema ničeg revolucionarnog na prvi pogled, jer Ustav Srbije to sve garantuje. Zašto su onda studenti Bošnjaci rekli da se po prvi put osećaju kao građani Srbije, a neki odrasli se osetili kao siročad koju je po prvi put neko primetio da postoje i to ih ispunilo osećanjem duboke tuge? Dakle, nije reč o pozitivnom zakonodavstvu već o nečem što dodiruje osećanje dublje postavljenosti međuetničkih relacija, a što je stvar nasleđa prošlosti i emocionalne sfere, osećanja višedecenijske izopštenosti i stigme.

Jedan simbolički gest toliko toga može promeniti, a par reči potpuno izmeniti realnost. Bošnjaci su naša braća, a ne zle i izdajničke poturice i mrski muslimani koji nam rade o glavi – eto te čarobne formule koja menja magijskom snagom realnost uspostavljenu ratovima i........

© Danas