„Koleza! Pa otkad se nismo videli!“, uskliknuo je Laći, pijan kao čep. „Vidim, opet krenulo na bolje?“ „Ma, krenulo u tri lepe! Kad ćemo kući, to jest, u hotel?“

„Joj, kao da mi čitaš misli. I ja sam isto to tebe hteo da pitam“, uneo mi se u lice, „ali nisam hteo da te prekidam u akciji. Znaš, malo mi se vrti…“

„Hajde, unutra na umivanje“, gurnuo sam ga u klonju. „Pa kad završiš, hvatamo taksi!“

Ispratio sam Laćija do njegove sobe, a zatim sam otišao u svoju, da serem. Grozno je bilo, to noćno sranje. Mučno i nedovršeno, sa sve onim tuširanjem, kao u logoru. Zatim sam relativno brzo zaspao, a probudio sam se opet u pet ujutru. Ponovo sam otišao na internet. Predstavnici kontakt-grupe u Prištini. Labus optimista. Labud zaražen gripom u Zagrebu. Nivo Dunava sedam metara. Žalba na oslobađajuću presudu popu Pahomiju. Mogli bi na njegov račun malo da se zajebavamo u sledećem broju. Jebote, kako je tamo, preko bare, u stvari, bilo super.

Otišao sam da proverim mejlove i, hvala bogu, javila se jedna čitateljka.

„Zovem se Dora, imam petnaest godina, živim na Krstu i sečem se na tvoje knjige. Sečem se bukvalno, jer........

© Danas