Bio je početak aprila i ja sam krenuo kod vulkanizera da skinem zimske gume na kolima i vratim letnje, koje sam čuvao u predsoblju u velikim crnim kesama za đubre. Zaustavio sam kola, ugasio motor i izašao.

Vulkanizer, istetovirani grmalj, pitao me je:

„Kako ide, komšo?“.

„Evo, ide nekako.“

„Slušam te kako laješ, alal vera. Sila si.“

„Hvala. Došao sam da menjamo gume, eno letnjih na zadnjem sedištu.“

„Nema frke. Biće gotovo dok tri dobre ribe prođu ulicom, he-he.“

Dizalicom je podigao kola i počeo da odvrće šrafove na prednjem desnom točku. Dohvatio sam telefon. Sto dvadeset lajkova na sliku mog poslednjeg romana u rudniku gvožđa u australijskoj pustinji, a ispod komentar: Jebem ti mater šiptarsku, neokupani narkomane. Odjednom, neko mi je stavio ruku na rame. Žgoljav tip sede kose, malo stariji od mene, sa snajperskom puškom u ruci.

„Izvolite, gospodine.“

„Valjda se sećaš da sam ti........

© Danas