Drug Deda podignu desnu ruku i njome pozva nekog s kraja kolone. Začuše se glasovi i komešanje, da bi se ubrzo pred nama pojavila grupa domaćih partizana, njih desetak, koju su ka nama sprovodili klonovi iz odreda „Mirko Šipka“. Klonove koji su sprovodili ove borce predvodio je lično drug Mićko. Pozadi su bili drugovi Rambo i Bera, te još njih dvadesetak s puškama na gotovs.

Niko od ovih koje su sprovodili ne beše mi poznat. Bili su naši, to jest njini, to je bilo očigledno, a bilo je očigledno i da su razoružani. Od statusa zarobljenika delilo ih je jedino to što nisu bili vezani. Dođoše pred nas i drug Mićko komandova mirno. Svi stadoše.

„Čije ime izgovorim, da istupi! Koča Popović!“, dreknu, a dva koraka ispred ostalih istupi brka lucidnog pogleda. „Sava Kovačević!“, nastavi drug Mićko i novi brka istupi, samo ovaj nije bio pogleda lucidnog već krvoločnog. „Aleksandar Ranković!“ Sad istupi jedan zalizani, glave kao za spomenik. „Ivan Milutinović! Svetozar Vukmanović! Moša Pijade!“

Recite ne borčanskom separatizmu

Recite ne borčanskom separatizmu

Dok ih je drug Mićko prozivao, a oni istupali, primetio sam da se Jugoslav Šipka sav uzvrpoljio, kao........

© Danas