Izostanak Gandi-imena |
U bioskopima su „Gospodari svemira“, na čelu s jednim od heroja mog detinjstva: Hi-menom. S ove distance, osamdesete deluju kao jednostavnija vremena, era kada je linija između dobrih momaka i negativaca bila jasna (ili je to tvorilo dečačko doba, a ne tren u kojem je svet realno bio). Kupio sam kartu željan upravo toga: nikakve duboke poente i karakterizacije, samo malo crno-belog sveta. Ne bojte se, ovo nije recenzija filma. Ali mogla bi biti recenzija jedne od poenti filma.
Dok kucam ove redove, nad Minhenom lije. Tu sam u organizaciji prijatelja iz Proglasa, ideja je da se obratimo našima u dijaspori. Jer, ukratko, statistika kaže ovako: dok tih naših ljudi rasutih po globusu ima oko dva miliona, svega tridesetak hiljada njih glasa. Samo malo volje, i njihova snaga mogla bi da odluči ishod izbora, kad god ih bude. Studentski pokret nezaustavljiva je sila, ali to ne znači da ovom istorijskom poduhvatu neće trebati svaki, baš svaki glas, baš ona kolektivna svest u kojoj svako na Dan D došapne sebi „ovo ne može bez mene“. Susret je već održan u Frankfurtu; inače dirljiv štimung zasenčen je incidentom – neki novinar postavio je informersko pitanje, neki iz publike ščepali su ga i izbacili, tabloidi likuju kako, eto, učesnici ne umeju da odgovore (a umeo je bukvalno svako od prisutnih, da se u tren oka nije desilo tako kako se desilo)… i taj film izgleda isto kao kod kuće, a kako i ne bi kad ima istog režisera. Elem: novi dan, nova borba. Iako, u........