„Srbija je dizajnirana da deprimira“, kaže Peca Popović u svojoj kolumni u Radaru. Konstatacija samo naizgled obična: ne veli se tu samo gde smo/šta smo, nego i zašto smo.
Nije posredi jarak u koji se dospe nehatnim sapletom, slučajno izeden ćutEk usled noćne nevidice: ne, braćo i sestre – nego dizajn.
Programirana kolektivna depra, gusto tkana da se kroz nju ni slučajno ne protne zračak nade.
Posebno se brižno vodi računa o elastičnosti membrane: kad se nada zgrudva i zaleti u nju, može da zađe prilično duboko u mrak, gotovo do pucanja opne – ali onda opna priredi efekat zvani „opnem dobro“ i umesto da pukne, silom elastike katapultira nadu nazad u pejzaže apatije, još dublje i dalje od mesta s kojeg je krenula kad se kako-tako sabrala.
Da nije tako, pasus koji sledi ne bi bio moguć. Reč je o insertu iz Utiska nedelje.
Milan St. Protić komentariše bojazan da opoziciona koalicija neće ostati na okupu, a morala bi; zatim: „Ovaj režim nikako da pokaže istinsku nameru da poštuje i priznaje demokratske oblike političke utakmice, nego svaki put to zloupotrebljava. (…) Tu se očito vidi da kod njih nema dobre namere, nego samo ima želje da se zamažu oči, da se javnosti – pogotovu svetskoj – prikaže kao da se........