„Kada društvom zavlada nedvosmisleno zlo i kada ono zagadi gotovo čitav javni prostor, mora se stati na stranu koja je tom zlu nedvosmisleno oponirajuća.“

Ovu rečenicu Teofila Pančića pročitao sam na početku koncerta u Novom Sadu prošlog petka, kao lični oproštaj od čuvara pisane reči, kolosa koji je tako mnogo – i tako neumorno – pružao svima nama koji živimo u slovima.

Taj svet, iznutra beskrajan, spolja je bio armiran: arhitekte opšte situacije ovdašnje svojski su se potrudile da nas začaure u geto, da nas zatvore u štreberski rezervat gde ćemo, kao neki zloslutni gavrani, cepidlačiti spram zlaćanog doba i do mile volje jedni druge čitati i tešiti – a da do širih masa ne dopremo.

Međutim, čak i taj ograđeni prostor nije im davao mira, jer tuda je mirisala ona vlasti tako mrska aroma priznatosti i zasluženog autoriteta, pa je tako Vesić svojevremeno pečatao svoje misaone strugotine e da bi se, makar eto pisanjem, samoproglasio čovekom od reči.

Taj je atak industrija hartije nekako još i izdržala, ali sad kad je njegovo veličanstvo Sveprisut – isprovocirano sve glasnijim podsećanjem na svoju Ustavom zagarantovanu nebitnost – zapretilo da svoje danonoćno velebaljezganje još i ukoriči i objavi, poslovica da papir sve trpi ozbiljno je dovedena u pitanje.

„Spremam se da do Vidovdana........

© Danas