Koliko puta ste u poslednjih devet meseci čuli da je 15. marta propuštena velika prilika da naprednjački režim ode u političku prošlost? Obično se pobornici pomenute ideje ne upuštaju u njenu elaboraciju, već je uzimaju kao nešto što je više nego jasno i očigledno. A šta je to tačno propušteno, odnosno ukoliko bismo mogli da ponovimo isti broj ljudi i energiju na ulicama Beograda, šta bismo to drugačije uradili?

Činjenica je da je tog dana u zabarikadiranom prostoru Ćacilenda boravilo nekoliko stotina pripadnika organizovanih kriminalnih grupa, sa količinom naoružanja na kojoj bi im pozavidele omanje kasarne.

Zauzimanje pomenutog prostora podrazumevalo bi bar nekoliko puta veći broj ljudi koji bi bili spremni da žrtvuju svoj život radi ostvarenja tog cilja, ili spremnost policijskih snaga da razoružaju pripadnike kriminalnih grupa. Pokazalo se da nijedan od pomenuta dva scenarija nije bio realan, ni ostvariv.

Jedino za čim treba žaliti kada je 15. mart u pitanju je činjenica da studenti u tom trenutku nisu formulisali svoj politički zahtev, bilo da se on ogledao u traženju prelazne vlade ili u raspisivanju prevremenih izbora. Jasno je da bi politička artikulacija studentskog protesta u kombinaciji sa ogromnim brojem građana koji su se tog dana okupili u Beogradu omogućila mnogo veći pritisak na predstavnike vlasti, nego u situaciji kada takve artikulacije nije bilo.

Međutim, glavna šansa da se izvrši pritisak........

© Danas