Napuštena „devojka“ u Pionirskom parku |
Žurim, uvek žurim ovih dana. Žurim i hodam sa pogledom nadole, kao što je postalo moj običaj kad prolazim pored Pionirskog parka na putu do kuće. Da bih zaštitila dušu valjda. Siv i oblačan je oktobarski dan, vetar duva na onaj jedinstven beogradski način. Dolazi u ledenim udarnim talasima i pecka me po licu.
Osetim prvo jednu kap kiše, pa drugu na temenu glave, pa onda niotkuda vidim kišu kao lim kroz poluzatvorene oči. Trčim da se sakrijem ispod nadstrešnice autobuske stanice. Ima i drugih oko mene. Mladić sa crnim rancem gleda u telefon. Žena sa mokrom plavom kosom i dugačkim roze noktima drži kese, takođe skroluje kroz fid.
Ja ne gledam u telefon. Skoro sam odbacila pametni telefon da ne bih „ubijala vreme“ u trenucima kad ipak zastanem u svoj toj žurbi i imam prostora za razmišljanje. Kad nemam distrakciju pod prstima, vreme se nekako raširi ispred mene. Nekad i dosada krene da me golica po telu, pa me pokrene na neočekivane načine. A nekad me i misli odvedu negde zabranjeno, nekim putićima koje izbegavam mesecima, a možda i godinama.
Zagrlim telo rukama i cupkam sa jedne noge na drugu, hladne prste mrdam u ritmu u mokrim platnenim patikama. Okrenem leđa Skupštini i pogledam u park, zamućen od kiše, mračan i napušten. Prođe mi munja bola kroz grudni koš kad najzad krenem da ga proučavam posle toliko vremena. U ovom trenutku mi nedostaje glatka površina telefona pod prstima, da pritisnem dugme i da mi odvuče misli negde lagano i tupo.
Tri godine su prošle od tragedije u Ribnikaru. Tad mi je stomak bio toliki da nisam mogla da vidim vrh cipela, niti da vežem sopstvene pertle a da se ne uvijem kao debela pereca. Šetala sam po protestima do samog porođaja, a posle svakog događaja sam upalila sveću i spuštala se polako u kadu punu tople vode, da smirim sebe i bebu. To su bili dani puni tuge i neverice, a i nade i hrabrosti. Nećemo ovo zaboraviti – to smo rekli. Nećemo ih pustiti........