Zona 30: Kod Ziđina može, u ostatku Bora ne može? |
Ideja za ovu kolumnu je rođena na mestu gde se svakodnevno ukrštaju industrijski ritam našeg grada i potreba za bezbednijim životom. Na samom ulazu u kompaniju Zijin, kod svima nama dobro poznate Topioničke kapije. Može se reći da je to mesto doboko ukorenjeno u identitet našeg grada.
Prolazeći tamo, nemoguće je ne primetiti uspešno formiranu „zonu 30” i principe humanog inženjeringa koji su primenjeni kako bi se usporio saobraćaj i prostor prilagodio čoveku. To je mali, ali izuzetno pozitivan primer koji dokazuje da Bor može i ume da ima moderne i bezbedne ulice. Međutim, upravo u tom pozitivnom primeru jasno se ocrtava i naš glavni saobraćajni apsurd: zašto ovakav primer saobraćajnog inženjeringa imamo samo na jednom mestu u celom gradu?
Detaljno sam posmatrao prostor kod Topioničke kapije. To mesto predstavlja školski primer onoga što možemo nazvati humani inženjering. Tamo su korišćenja jednostavna tehničkih rešenja koja vizuelno i fizički sugerišu vozaču da uspori i da ulazi u prostor drugačije namene. Prostor je geometrijski redefinisan, primenjeni su elementi koji psihološki utiču na pažnju vozača i bezbednost pešaka je podignuta na viši nivo.
Taj neshvatljivi kontrast između jedne uređene tačke i ostatka borske realnosti motivisao me je da postavim pitanje – zašto humani inženjering prestaje tamo gde počinje nadležnost Gradske uprave u Boru?
Zakon o bezbednosti saobraćaja zonu 30 definiše kao deo puta, ulice ili naselja u kojoj je brzina kretanja vozila ograničena do 30 kilometara na čas i da mora biti obeležena propisanom saobraćajnom signalizacijom.
Pravilnik o saobraćajnoj signalizaciji je definisao znak „početak zone 30” i znak „završetak zone 30”. Međutim, nije dovoljno samo postaviti znakove na granicama „zone 30” i očekivati da se uradilo ko zna šta veliko. Takve stvari su nažalost karakteristične za lokalne samouprave širom Srbije. Ovaj primer kod Topioničke kapije nam pokazuje da je neko ipak uložio mnogo više truda od samo postavljanja saobraćajne signalizacije.
Ovakav vid tehničkog regulisanja saobraćaja podrazumeva drugačiji pristup rešavanju problema i drugačije oblikovanje saobraćajnog prostora uz primenu inovativnih, praktičnih i jednostavnih rešanja koja bi zadovoljila sve učesnike u saobraćaju. Drugim rečima, uređenjem ove zone treba se fokusirati na stvarnim zahtevima i potrebama koje imaju krajnji korisnici prostora. Da bi došli do zadovoljavajućeg rešenja potrebno je sagledavanje celokupne ulične mreže grada Bora i preduzimanje niza saobraćajno-regulativnih, građevinskih, urbanističkih i arhitektonskih mera čiji bi cilj bio formiranja jedinstvenog i bezbednog prostora dostupnog za sve učesnike u saobraćaju. Pre projektovanja i formiranja zone 30 neophodno je uraditi niz istraživanja i analiza kao i detaljnu saobraćajnu studiju. Ovakve stvari su jednostavno neophodne kako bi dobili zadovoljavajuće rešenje. Saobraćaj je dinamična stvar, te stoga zahteva konstantno praćenje i analiziranje.
Koji bi bili argumenti za projektovanje zone 30?
Pre svega bi dobili multifunkcionalnost. Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada i kao takva nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih........