Zagor nije strip nego religija: Heroj koji je u SFRJ dočekan otvorenog srca i postao fenomen |
Kada govorimo o popularnosti stripova na našim prostorima, jedan od onih nezaobilaznih junaka je nekako uvek Zagor, koji pronalazi način da izmami osmeh na lice starijim čitaocima, ali i da zainteresuje mlađe za svoje avanture.
Nastao i pera autora Serđa Bonelija i olovke Galijena Ferija, Zagor Te-Nej, iliti „Duh sa sekirom“, prvi put se pojavio na italijanskim kioscima 1961. godine u izdanju kuće Boneli.
Pravog imena Patrik Vajlding, Zagor je lik koji živi u izmišljenoj šumi Darkvud u Pensilvaniji, a koji je kao dete ostao bez roditelja i brzo morao da odraste i snađe se u divljini.
Uz pomoć skitnice Ficija, koji mu je spasao život i podučio ga svojim vrednostima, Zagor je motivisan idejom o miru između belaca i Indijanaca i uvek deluje kako bi zaštitio slabije i one kojima je naneto zlo.
U SFRJ se prvi put pojavio 1968. godine u izdanju novosadskog Dnevnika, kroz edicije Zlatna serija i Lunov Magnus Strip i brzo je stekao veliku popularnost i postao rado čekani gost u mnogim domovima.
Kako kaže Bane Kerac, prvi srpski crtač koji je radio na Zagoru, nije bilo šanse da spoj Tarzana, Fantoma, Betmena, Ciska Kida i Teksa Vilera šezdesetih godina ne postane popularan.
– Glad za stripovima je, u nedostatku milion kanala na TV i nepostojanju interneta bio na vrhuncu. Na kioscima je bilo najmanje trideset stripskih izdanja i Forum, Dečje Novine, Vjesnik, Politika i Dnevnik nisu imali nikakve brige oko tiraža šta god da osmisle kao magazin ili samostalni strip.
On ističe da je Zagor čak i u takvim uslovima bio vrlo originalan i specifičan.
– Iako kostimirami kauboji nisu bili retka pojava, ceo njegov mizanscen smešten u konglomerat džungle na Divljem zapadu spojen sa svetom Dejvi Kroketa bio je dovoljno različit od uobičajene Doline spomenika i drvenih gradova na čijim ulicama se smenjuju kojoti i kotrljani. Jednostavni crno-beli svet, dobro suprotstavljeno zlu, profesionalan crtež i dobro vođene priče su naprečac osvojile publiku.
Te priče polako ali sigurno izlazile su iz okvira koji su postavili neki drugi stripovi i postale prepoznatljive po zanimljivim elementima, među kojima Kerac ističe relativno prizeman slepstik humor i razumnu dozu fantastike, koje su pomogle da Zagor po tiražima prestigne Teksa Vilera, predstavnika klasičnog vesterna.
– Nije bio dovoljno naivan pa je zato i ostao večiti drugi iza Velikog Bleka. Zagor je bio onaj neophodni prelaz sa klinačkog pucanja iz topa u trku nizbrdo na ozbiljnog Mr. Noa i preozbiljnog Kena Parkera. Udružen sa Komandantom Markom, čvrsto je držao poziciju opšteprihvaćenog modela junaka koji je istovremeno i pozitivno moralno profilisan i opušten za neka naivnija scenaristička rešenja. Čak toliko da neki istorijski anahronizmi (marinski Kolt koji se puni mecima) nikada nisu nimalo uticali na njegovu uverljivost.
Ono što treba istaći je da Zagor jeste bio i ostao popularan u rodnoj Italiji, ali........