Neko sasvim tačno reče da narod nestaje tek gubitkom svoje kulture.

Posebno mali narodi, a Srbi su veliki mali narod, trebalo bi da toga budu svesni, kako bi njihovi izabrani vršioci vlasti morali, pod pretnjom gubitka poverenja i podrške na narednim izborima, da vode kulturnu politiku koja osnažuje identitet naroda i obezbeđuje njegov opstanak.

Ne piše se dobro narodu koji toga nije svestan, pa umesto kulturi prednost daje putevima, fudbalskim stadionima, fantazmagoričnim letećim automobilima, povećanju minimalne cene rada za dva procenta više od očekivanog, pojeftinjenju parizera, paradama i požeško-hrtkovačkim šatorskim seljačenjima. To sebi nisu dozvolili Finci, Jevreji, Jermeni… koje je kultura održala, a Srbi kao da to sebi dozvoljavaju.

Paradoksalno, ali nema drugosrbijanaca koji bi slikovitije izrazili uverenje o beznačajnosti, čak štetnosti patriotizma, od upokojenog Dragana Markovića Palme, Arkanovog drugara, koji ga je iskazao briljantnom mišlju: „Patriotizam se ne sipa u traktore“. Jedni su tu izjavu, taj stav, novopečenog evropejca pominjali i opovrgavali sa opravdanim gnušanjem, oni drugi pominjali su je posprdno, ali ne osporavajući ideju autora.

Danas, međutim, eto u nečemu konsenzusa u Srbiji. Svi levi i desni, suverenisti i građanisti, evroskeptici i evrofanatici, vlast i većina opozicije, crni, žuti, plavi, crvenkasti, duginih boja… slažu samo u jednome: da se ni kultura ne sipa u traktore.

Bez brze smene Vučićevog režima od Srbije neće ostati ništa

Jer, ko danas i gde govori o problemima u oblasti kulture da bi najšira javnost shvatila njen značaj? A i kada se progovori o čemu je reč? Predstavnici vlasti ističu da se o kulturi nikada nije vodilo više računa i nije više ulagalo, pa kao dokaz navode da se nikada........

© Danas