U toku skupštinske rasprave predsednica parlamenta Ana Brnabić rekla je da porodice nastradalih u padu nadstrešnice imaju tapiju na bol. Potpuno je nebitno što se Ana Brnabić i ja po hiljadu i neki put ne slažemo. Jer o bolu su do sada raspravljali mnogi veliki umovi koji su hodali pod nebeskim svodom od nastanka sveta do danas. Napisane su mnoge knjige i nije baš izveden neki epohalan zaključak, osim da na bol niko nema tapiju, niti se od njega bilo ko može sačuvati.

A Srbija u periodu od poslednjih desetak godina, svakako predstavlja dokaz za ovu tvrdnju. Jer bol su osetili mnogi. Porodica Omera Mehića, koga su proglasili alkoholičarem oni koji su hteli da se snimaju pred kamerama, pa nisu nikako mogli da se dogovore gde će im biti najzgodnije da to učine. Stravične posledice znamo. Bol je osetila i porodica Stanike Gligorijević, koja je poginula kada je na nju na naplatnoj rampi naleteo automobil Zorana Babića. O bolu roditelja dece iz Ribnikara, Dobone, Malog Orašja, nemam snage ni da pišem. Niko u svetu, a naročito ne u Srbiji, ne može imati tapiju na bol.

Zašto je onda ovako besmislenu izjavu dala Ana Brnabić, dok su aktivisti stranke, čiji je ona visoki funkcioner puštali Dijani Hrki majci koja je ostala bez sina, pesmu „Pošla majka da pronađe sina“?

© Danas