Ne, ne mislim ovde na neke divne ljude koje sam viđao na velikom broju protesta poslednjih godina. Ti divni ljudi koji su bili pokretači promena devedesetih, danas osećaju da svojoj deci duguju pravnu državu i normalno društvo, te se upinju do granice fizičke i mentalne izdržljivosti da u toj borbi istraju iako godine čine svoje, pa u toku protesta, zabole leđa, zglobovi, stigne umor, a zbog nepovoljnih vremenskih uslova pada imunitet. Ipak, ne posustaju.

Srbija je međutim, posebno u ruralnim predelima nastanjena možda ne većinskom, ali svakako vrlo homogenom populacijom koja voli autokratski režim i neguje kult ličnosti. Ako se vratimo vek unazad, jasno je da su koreni diktature ovde veoma duboki. Srbija je pre drugog svetskog rata bila monarhija i omiljena izreka među Srbima je bila „Bog na nebu kralj na zemlji“. Verovatno se baš zato u Srbiji najbolje primila komunistička ideologija. Jednopartijski sistem ima puno sličnosti sa monarhijom, a doživotni predsednik sa monarhom.

Nakon smrti najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti koga su koliko god danas ne želeli da priznaju najviše voleli Srbi, dobar deo naših sunarodnika u ozbiljnim godinama osećali su se kao deca u sirotištu. I baš njih usvojio je čovek sa čudnim sjajem u očima i mantrom da moramo čuvati Jugoslaviju, Ali Jugoslaviju osim njega i njegovih pristalica niko nije hteo da čuva nego je u ostavinskoj raspravi preminule zemlje poput Mirka Topaloviča svako želeo da zna koliki je njegov deo, te pošto niko nije bio zadovoljan, baš kao i spomenuti Topalović, većina se dohvatila oružja.

Režimske medije ne bi gled’o ni moj deda

Režimske........

© Danas