Da me ubiješ, nema šanse da se setim koje je to godine bilo, ali je svakako bila druga polovina osamdesetih, prošlog veka, negde pri kraju moje srednje, pred odlazak u vojsku. Datum je poznat 4. maj. Vrelo, seoce na izvoru Moravice, na desetak kilometara od centra Sokobanje i manje od kilometar od rudnika Soko. Tog sunčanog prolećnog dana u 15.05 začule su se sirene. Sirene koje su podsećale da je u taj dan i čas, skoro deset godina ranije preminuo Broz u cvetu starosti.

Dragoslav je možda tog dana imao godina koliko ja danas. Domaćin, poljoprivrednik, glava kuće. Sirena ga je zatekla u nekim poljskim prolećnim radovima. Zvuk sirene u Vrelu međutim, budio je zebnju, strah, neizvesnost… Ne zbog Broza, on je tada već bio zaboravljen. Nisu bile zaboravljene brojne rudarske nesreće izazvane uglavnom eksplozijom metana u jami ovog vrlo opasnog rudnika, koje su mnoge kuće u ovom i okolnim selima zavile u crno.

Miša Vujisić, Dragoslavov zet, bio je jedan od najhrabrijih rudara. Drugi su mi pričali o njegovim poduhvatima, ali ne vredi da vam prepričavam, nećete razumeti. Tog dana bio je u jami. Njegov tast Dragoslav, se prepao kad je čuo sirenu. Sreo me u povratku kući sa polja i izbezumljeno pitao da li sam čuo da se nešto dogodilo „gore na rudnik“. Ma jok, čika Dragoslave, to je sirena zbog Tita.

Ne smem da vam ovde prepričam kakve je psovke čestiti Dragoslav, po rođačkoj formaciji moj bočni deda, izgovorio na račun........

© Danas