Kad sa samo deset godina moraš da napustiš krug dvojke u kome si rođen i nađeš se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, to je realnost. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, mada neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god mi tada zbog promene sredine bilo teško, upravo je odlazak u Kostolac bio sudbonosan za moje sazrevanje.

Ozbiljne probleme imao sam i zbog činjenice da mi je ćale jedan od vodećih direktora kombinata u kome su radili gotovo svi građani ove varoši. Ćale je možda bio jedna od glavnih faca, ali meni su zbog toga pomerali „zadnjicu“. Jer, nije tada bilo razlike. Svi smo bili skoro jednaki. Skoro, zato što su se sin pomoćnog radnika i bageriste na površinskom kopu super družili, a ja sam bio po strani, jer mi je ćale direktor, a to je baš bio blam. Dečko iz kruga dvojke, sin direktora, bedak da ne može veći. Pitao sam se, što moj matori kao većina normalnih ljudi nije fizikalac ili radnik na nekoj mašini, al šta ćeš…

Morao sam dakle apsolutno sam da se borim za svoje mesto pod suncem. Brzo sam se snašao i oko sebe imao dobru ekipu. Nakon početnih poteškoća i malo težeg podnošenja činjenice da me podjebavaju tipovi koji će uvek imati nenadoknadiv nedostatak asfalta u krvi, te njihovog surovog stava prema meni samo zbog toga što sam bez svoje krivice ili zasluge rođen na Dorćolu, shvatio sam da je varošica u kojoj živim zapravo veoma lepo mesto. Prednosti........

© Danas