Marko je bio sasvim običan mladić. Rano je stekao radne navike. Želeo je da završi fakultet, zaposli se, formira svoju porodicu. Politika ga nije preterano zanimala. Nesrećne devedesete zatekle su ga na trećoj godini ekonomskog fakulteta. Studirao je iz hobija, osnovno zanimanje je bilo kako preživeti. Nekako je uspeo. Ali, od svih obaveza nije ostalo puno prostora za politička interesovanja, još manje za angažovanja. Ipak, brzo je u Miloševićevom pogledu prepoznao čudan sjaj u očima, koji mu nije bio ni malo simpatičan. Šešelja i ekipe oko njega se gadio. Jedno vreme simpatisao je Vuka Draškovića, dobro se nagutao suzavca istorijskog 9. marta. Posle je više naginjao Demokratskoj stranci, uveren da Đinđićeva energičnost i Koštuničina smirenost mogu doneti bolje dane Srbiji.

Nakon 5. oktobra bio je okupiran porodicom i razvijanjem svoje marketinške agencije, koja je bez pomoći političara radila skromno, ali dovoljno dobro da porodica živi solidno. Teško su mu padale najblaže rečeno sumnjive privatizacije, mnogo toga je zamerao novoj vlasti. Shvatao je ipak, da ni u jednoj zemlji istočnog bloka privatizacija nije mogla biti poštena. U takvim vremenima lov u mutnom je neminovan.

Razumeo je da nakon Đinđićevog ubistva Srbiju ne čeka ništa dobro, ali je o svemu tome razmišljao kao o nečem sporednom. Nakon Đinđića, lako je bilo naći zamerku vlastima. Marko je, kao i mnogi drugi bio ubeđen da su devedesete davna prošlost i da se u Srbiji ne mogu ponoviti. Zbog........

© Danas