Kad sam bio klinac u osnovnoj školi, mislio sam da sam najnesrećniji čovek na svetu. U nižim razredima osnovne škole, bio sam duboko nesrećan zbog činjenice da ne umem da igram fudbal, oduševljen kad me drugari uopšte uvrste u ekipu, pa igram prvo poluvreme za jednu ekipu, nakon čega mi kažu ajde sad pređi kod njih da nas pojačaš. U višim razredima prioriteti su se promenili, ali sam ja i dalje ostao očajan. Hteo sam da napravim rok bend, ali kako kad nisam umeo da sviram gitaru, a još manje sam umeo da pevam. Mnogo godina kasnije ispostavlja se da su ove dve mane možda i prednosti.

Jer, da sam umeo da igram fudbal, mogao sam postati recimo Piksi, a to je mada se mnogi neće složiti sa mnom u mom sistemu vrednosti baš bedak. A tek da sam umeo da pevam, bilo bi strašno.

Kako god, i u jednom i u drugom slučaju mogao sam se naći na javnoj listi pozdrava i želja Ivice Dačića, kojom se zahvaljuje raznim ličnostima. Dobro, nije baš uslov da umeš da pevaš, na listi je recimo Karleuša, što me naravno uopšte nije iznenadilo, ali svakako od nje bolje pevam čak i ja, samo mi oni njeni kostimi u kojima nastupa loše stoje, nekako me strukiraju.

Čudna je to lista, moram priznati.

Studirao sam s Vučićem, sada branim univerzitet od njega

Studirao sam s Vučićem, sada branim univerzitet od njega

Od sumnjivih političara (možda je pravi izraz “politikanata”) haških osuđenika, glumaca, sportista, pevača… Mislim da je jedan broj ljudi u panici. Neki nikako ne žele da budu na listi, uz tvrdnju da im među takvim imenima nije mesto, mnogi ćute, ali im uveren........

© Danas