Čovek koji je znao da stane iza dobrih ideja |
Prvi dan jeseni 2012. godine nije izgledao kao datum koji će se pamtiti. Ipak, danas ga nosim u sećanju kao početak jedne priče koja je kasnije dobila posebnu težinu. Iako sam iz Zrenjanina, Novi Sad sam oduvek doživljavao kao svoj grad, glavni grad Vojvodine, prostor koji jednako pripada svima nama, bez obzira na to da li tu živimo. Tako sam gledao i na pokrajinske institucije, posebno na Radio-televiziju Vojvodine kao javni servis svih građana.
Sa RTV-om sam imao saradnju i pre Slobodana Arežine. Ipak, tek dolaskom čoveka poput njega osetio sam da postoji šansa da se neke moje ideje i realizuju.
Zato sam tog dana, potpuno nenajavljeno, krenuo kod njega, čoveka koga sam znao samo iz medija i sa kojim nikada pre nisam razmenio ni reč. Primio me je odmah, srdačno, sa onim tihim uvažavanjem koje je bilo deo njegove naravi. Kao da se već znamo, iako smo sedeli prvi put jedan naspram drugog – on, iskusni novinar i urednik sa kredibilitetom, ja „sociolog naivac“ i „samozvani producent u pokušaju“ sa nekoliko ideja i mnogo vere da će on biti taj koji će razumeti.
U pola sata sam izneo sve što sam „nosio“ sa sobom, jedno po jedno.
Prva moja inicijativa bila je vezana za predstavu „Ubiti Zorana Đinđića“, čija je premijera bila zakazana za 5. oktobar 2012. Želeo sam da se, u duhu Nebojše Popova, organizujem „opasuljivanje naroda“ ispred SKC Fabrike, događaj koji bi poslužio kao svojevrsna predigra, okupljanje........