Postoji jedna reč koja me poslednjih meseci sve više plaši. To je reč „bezuslovno“. Čujem je sve češće. Ne u porodici. Ne u bliskim odnosima. Nego u politici, u javnom životu, u raspravama o studentskom pokretu. Kao da se podrazumeva da postoje ljudi i ideje kojima se podrška duguje bez pitanja, bez rezerve, bez prava na sumnju.

Upravo tada postajem oprezna. Bezuslovna može biti samo ljubav prema detetu. Ni poverenje, ni politika, ni podrška nisu bezuslovni. Oni se zaslužuju. Preispituju. Menjaju.

Zato me poslednjih meseci ne zbunjuju studenti. Zbunjuje me zahtev da ih podržimo bezuslovno. Kao da je u jednom trenutku postalo nedopustivo postaviti pitanje, izraziti sumnju ili ukazati na slabost. Kao da je svako neslaganje postalo neprijateljstvo, a svaka kritika dokaz da se nalaziš na pogrešnoj strani.

A ja verujem u nešto sasvim drugo. Podrška nije isto što i obožavanje. Poštovanje nije isto što i ćutanje. Naprotiv.

Ozbiljno shvatiti jedan pokret znači verovati da je dovoljno snažan da izdrži pitanja, neslaganja i razgovor.

Ne pišem ovo zato što ne podržavam pravo mladih ljudi da protestuju. Naprotiv. Baš zato što ga podržavam, odbijam da se odreknem prava da mislim. Jer od mladosti ne očekujem poslušnost. Od nje očekujem nemir. Bunt. Očekujem pitanje koje prekida tišinu, sumnju koja tera da se misli i pobunu koja ne prihvata svet kakav joj je ostavljen.

Možda sam upravo zato na početku poverovala da se pojavljuje generacija koja će pronaći svoj sopstveni........

© Danas