Njegov grandiozni toranj nije spomenik miru, već je ogledalo našeg slepila. Jer prava lekcija Obame nije u tome što je izneverio svet, nego u tome što smo mi pristali da nas uveri kako je dovoljno lepo govoriti i obećavati – umesto časno delati

Sećam se, kao da je bilo juče. Te 2008. godine, pred ekranom, nisam propuštala nijednu debatu, nijedan govor, nijedan njegov osmeh koji je obećavao da svet može biti bolji, pravedniji, plemenitiji. Verovala sam u Obamu. U njegovu inteligenciju, dostojanstvo, rečitost. U njegovu sposobnost da istoriji vrati smisao. On je bio više od kandidata – bio je znak da istorija ima dušu. Kada je pobedio, prijatelji su mi čestitali kao da sam ja osvojila izbore. I možda i jesam, jer sam tada, zajedno s milionima drugih, verovala da se nada može vratiti u politiku.

Ali vrlo brzo, svet je video da obećanja nisu isto što i dela. Obama je dobio Nobelovu nagradu za mir pre nego što je učinio bilo šta što bi opravdalo tu čast i priznanje. Bio je to trenutak kada je retorika postala važnija od stvarnosti. Pod oreolom najvećeg demokrate, vodio je ratove ne invazijom, već vazdušnim napadima, bombardovanjem. Setimo se Sirije, Iraka, Avganistana, Libije, Jemena, Somalije i Pakistana. Tokom svoja dva mandata on je odobrio upotrebu čak 563 napada dronovima, što je za posledicu imalo tišinu nekoliko hiljada civilnih žrtava.

Međutim, uprkos tome, Obamino osmogodišnje predsednikovanje odlikovalo je i nekoliko značajnih rezultata i pomaka. Njegov najveći zakonodavni uspeh, Affordable Care Act – „Obamacare“ – otvorio je vrata zdravstvene........

© Danas