Neke rečenice vrede više od čitavih saopštenja. Ne zato što su važnije, nego zato što nenamerno otkriju način razmišljanja svog vremena.

Takva je bila i završna rečenica jednog saopštenja povodom imenovanja novog upravnika Ateljea 212:

„Da podsetimo, glumci Ateljea 212 među prvima su podržali studentske proteste.“

Milena Dragićević Šešić: Vlast je investitoru prodala Staru šećeranu i Ristićev KPGT, a on je na poklon dobio da upravlja Ateljeom 212 i sprovodi želje „vođe“

Milena Dragićević Šešić: Vlast je investitoru prodala Staru šećeranu i Ristićev KPGT, a on je na poklon dobio da upravlja Ateljeom 212 i sprovodi želje „vođe“

Zastala sam na toj rečenici.

Ne zato što govori nešto sporno o studentima. Nego zato što nema gotovo nikakve veze sa temom saopštenja.

Ako raspravljamo o tome da li je LJubiša Ristić dobar ili loš izbor za upravnika jednog pozorišta, kakve veze ima to što su glumci podržali studentski pokret?

Odgovor je jednostavan.

Ta rečenica nije tu da nešto........

© Danas