Čekam protest koji će više podsećati na mini Woodstock nego na pokretni ikonostas. Čekam binu umesto barjaka. Gitare umesto kandila. Smeh umesto ozbiljne, svečane sabranosti

Na putu ka Valjevu, na čelu studentske kolone (kao i više puta do sada) – veliki krst. Ne simboličan. Ne diskretan. Nego ozbiljan, procesijski. Često praćen ikonama i crkvenim barjacima. I obaveznim šajkačama. Ako bi se pridružila još dva popa i jedan vladika, scena bi bila kompletna. Samo još kandila fale. Slika koja budi pomisao da ste zalutali u 19. vek, a ne u 2026. godinu.

I tu nastaje moja dilema.

Gledam tu mladost, te studente, tu generaciju rođenu uz internet, uz veštačku inteligenciju, uz globalne mreže. Decu 21. veka. Ljude koji bi trebalo da budu brži od granica, širi od nacija, slobodniji od nasleđenih kostima. Mladost koja bi trebalo da bude najhrabrija, najotvorenija, najspremnija da preskoči istorijske rovove – i pitam se: zašto njihova pobuna liči na religioznu procesiju, a ne na eksploziju budućnosti?

Ne sporim pravo na veru i duhovnost. Ne sporim tradiciju. Ne sporim ni krst ni šajkaču kao deo istorije. Ali protest nije etnografska izložba. Protest je poruka o budućnosti. A i slika. A slika, često, govori snažnije od svake parole. Jer kakvu budućnost simbolizuje kolona koja više liči na litiju nego na studentski bunt?

U vizuelnom jeziku, krst........

© Danas