Bez remek-dela, ali sa mnogo velikih filmova: O dobitnicima Zlatnih palmi, među kojima je i jedna „ponovljena“ |
Pod svetlima Rivijere i u atmosferi sveta koji deluje sve nestabilnije, upravo završeni Kanski festival pokazao je možda jasnije nego prethodnih godina da veličina jednog festivala ne zavisi nužno od prisustva spektakularnih holivudskih premijera.
Za ovogodišnji Kan teško se može reći da je bio veliki, u onom antologijskom smislu, ali je nesumnjivo bio veoma dobar, ozbiljan, inspirativan i intelektualno izuzetno podsticajan.
Sedamdeset devetu ediciju nije obeležilo jedno dominantno remek-delo oko kojeg bi se uspostavio konsenzus, već izuzetno raznovrsna i kvalitetna selekcija.
Umesto jednog apsolutnog favorita, festival je ponudio veliki broj filmova koji su izazivali snažne reakcije, podele i rasprave.
Gotovo svako je imao svog kandidata za Zlatnu palmu, a retko kada je festivalska štampa delovala ovako razjedinjeno — isti filmovi izazivali su istovremeno ovacije i gotovo potpuno odbacivanje.
Zanimljivo je da odsustvo Holivuda i velikih američkih studija iz glavne selekcije nije umanjilo ni kvalitet ni značaj festivala.
Kan je ove godine delovao fokusiranije na samu umetnost filma.
Za Danas iz Kana: Veliki povratak Andreja Zvjaginceva
Za Danas iz Kana: Veliki povratak Andreja Zvjaginceva
Nije bilo velikih američkih spektakala koji bi dominirali programom, ali su zato američke i svetske zvezde bile prisutne gotovo svuda – na crvenom tepihu, gala događajima, intervjuima i promocijama – pa je često izgledalo kao da su upravo oni glavni protagonisti festivala.
Taj paradoks Kana ostaje nepromenjen: čak i kada Holivuda nema na platnu, njegova senka i dalje lebdi nad Kroazetom.
A šta nam je ovogodišnji festival govorio?
Pre svega, da živimo u vremenu dubokih političkih, društvenih i intimnih lomova.
Filmski autori bavili su se istorijom, kolektivnim traumama, porodičnim odnosima, emocionalnim nasiljem, usamljenošću, seksualnim identitetom i nemogućnošću istinske bliskosti.
Istorija i politika bile su među dominantnim temama.
Andrej Zvjagincev je u „Minotauru“ napravio moćnu i uznemirujuću metaforu savremene Rusije, kolektivnog poricanja i moralnog raspada društva.
Kristijan Munđiu je u „Fjordu“, pored političkog i religijskog konteksta, oblikovao priču o porodici čija se uverenja i način života postepeno sudaraju sa pravilima i vrednostima novog sveta, dok je Pavel Pavlikovski u „Otadžbini“ ponudio melanholičnu refleksiju o posleratnoj Evropi i povratku Tomasa Mana u razorenu Nemačku.
Laslo Nemeš se sa filmom „Mulen“ ponovo vratio istoriji kao prostoru moralne tame i ljudskog poniženja.
Mnogi autori okrenuli su se i porodici kao mestu trauma, ćutanja i emotivnih lomova.
Rodrigo Sorogojen je u film „Voljeno biće“ brutalno precizno secirao emocionalno nasilje i manipulaciju unutar sveta filma i intimnih odnosa, dok je Mari Krojcer u „Nežno čudovište“ otvorila priču o skrivenim identitetima,........