Odgovor na članak moje drage i poštovane koleginice prof. dr Tatjane Milivojević „Ko sme da bude psihoterapeut: Između monopola i odgovornosti“

Jedna osoba, recimo Pera Žikić, pravnik po struci, mnogo je voleo hirurgiju. Imao je izraziti talenat za seckanje tkiva i nije pokazivao nervozu karakterističnu za prosečnog čoveka.

Nažalost, nije imao formalno medicinsko obrazovanje, pa je upisao kurs za hirurge propisan od strane udruženja hirurga i dobio nacionalni sertifikat nakon četvorogodišnje edukacije: prve dve godine je imao jednomesečne celodnevne susrete i predavanja, a druge dve supervizirani rad. Samim tim je stekao zvanje hirurga i otvorio privatnu praksu, pružajući hiruške intrvencije bez lista čekanja i za odgovarajući honorar…

Zvuči suludo, zar ne?

E pa vrlo slična stvar se dešava vezana za psihoterapijsku praksu: mnogo ima tih Pera koji upravo prolaze kroz takav proces i tvrde da sada mogu da budu psihoterapeuti, iako nemaju osnovno obrazovanje iz oblasti psihologije i psihijatrije.

Neko će protestovati i reći da nepsiholozi i nepsihijatri moraju da prođu osnovnu obuku psihološke propedeutike. Ma šta mislio o toj „večernjoj školi“, hajde da se vratimo na našeg Peru Žikića: pošto nije imao formalno........

© Danas