Taman dobio i Nobelovu nagradu # Večernja temperatura se produžila u celonoćnu # Hotel na samo 150 metara od fascinantne Kroazete # Kesara priča nešto na portugalskom # Ogromna porcija školjki sa krompirom – 18 evra # Srbije koja odavno živi građanski rat

Obaveštenje o tome da je film „Sedam dana koji su promenili vek“ nominovan za Zlatnog ili Srebrnog delfina u kategoriji dokumentarnog filma na kanskom festivalu Cannes Corporate Media & TV Awards dobio sam početkom avgusta. Ne smem nikome u kući da kažem. Ofirao bih se da sam u maju potrošio 600 evra, koje tada nismo imali, na kotizaciju za festival. A sa druge strane, zašto sam pravio film ako ga ne pošaljem na velike festivale?Posle nekoliko dana pokazujem mejl Milici i ona, naravno, kao što bi uradila svaka žena, već planira putovanje i šta će da obuče. Pare dođu i odu.

Subota, 19. septembar

Juče sam dobio temperaturu i gutam neke antibiotike. Svi u kući su se pretvorili u lekare, travare, vračeve, druide… Svako bi da me izleči na svoj način. Samo da stanem na noge do 21. i krenemo put Nice i Kana. Razmišljam, da li je moguće da me još nisu dovoljno upoznali i da ne znaju da bih ka Kanu krenuo i sa prostrelnom ranom? Puštam ih da me neguju, a ja razmišljam o tome kako da o svemu obavestim medije. Posle toliko decenija u medijima, potpuno mi je jasno da će izborna groznica i svakodnevni ulični izlivi nežnosti između studenata i ćacija pojesti svaku vest iz kulture. Sa druge strane, čemu služe prijatelji i kolege sa kojima si decenijama radio i nikada ih nisi prodao… Na RTS-u, u „Politici“ i drugim kretenoidnim medijima moje ime je zabranjeno. Taman dobio i Nobelovu nagradu.

Nedelja, 20. septembar

Rano ujutru shvatam da će putovanje koštati još 100 evra više. Milica je već platila onlajn ekstra torbu. Realno, stvari za pet dana, laptop, haljine i štikle, sakoe i smoking ne možeš staviti u dva Wizz Air paketića ispod nogu. Al’ nek ide život…

Posle godina pakla u domaćoj srpskoj atmosferi, ajde da uživamo u pet dana Kana. Uspeo sam i da se iscenjkam sa njom oko mog stajlinga. Dozvolila mi je da uz smoking obučem crveno-crne kaubojske čizme. Idu joj uz bordo haljinu i moju bordo leptir-mašnu. Ali nemaju gde da stanu. Moraću da putujem u njima. Ostatak dana provodim u krevetu, nakljukan Ferveksima, Defrinolima, sirupima za iskašljavanje, raznim čajevima… Večernja temperatura se produžila u celonoćnu, držeći me između sna i jave. Da ne kažem u bunilu…

Ponedeljak, 21. septembar

Probudio sam se oko 10. Ko živ. Milica je digitalni nomad, pa joj je laptop kancelarija. Ustala je odavno da radi, kako bi nadoknadila ono što ćemo izgubiti u putu. Sve je spakovala osim onoga što ja moram da obučem. Polećemo na vreme, a ja opet padam u neku vrstu kome. Budim se u Nici i odjednom počinjem normalno da dišem. Da li je to uticaj Mediterana ili mi je teško breme svega u Srbiji palo sa leđa?

U blizini aerodroma je voz koji ide direktno do Kana. Međutim, preko pasarele moramo preći na drugu stranu pruge. Ja glumim muško i nosim kofer. Nekako sam se popeo, ali sam se sa druge strane pasarele skotrljao niz tačno 23 stepenika. Kofer ispred, a ja preko njega. Niko nije uspeo da nas zaustavi. Kako na glavi nemam vidljivih oštećenja, ubeđujem Milicu da mi nije ništa. Tek je uveče otkrila modra kolena i........

© Danas