Plićak i čkalja (reči o nepostojećem – iz sentimentalnog ugla ) |
Među mojim “vodenim” rečima i pojmovima i plićak – pomenuto je to i ranije – gubi “opipljiva” svojstva. Pravi plićaci su, znam, ostali još samo na nekim plažama, na morima ili većim rekama. Ali, kad slušamo opis morske plaže u reportažama ili reklamama o onim pogodnim za “roditelje sa (malom) decom” nikad nećemo čuti da plaža ima prostran plićak. Već će se reći nešto tipa da se ona “postepeno i blago spušta u more” pa odgovara i “mališanima” (reč koja se u novopatriotskom govoru gotovo izjednačuje sa “živalj” i onim “ognjištima”).
Rekosmo već da su sada, čitave i veće reke iz ere postojanja godišnjih doba postale – plićaci. Ali, odavno nema onih i onakvih plićaka kakvih je bilo do sedamdesetih na tada postojećem bistro, incidentno pomalo trovanom, (Velikom) Timoku kraj koga se na razne načine uživalo. Jedan od filmova koji mi se povremeno vrti je onaj u kome se u plićaku sitnija i mlađa........