Manastir u pančevačkoj rafineriji: ‘Do ograde jedan svet, iza ograde drugi’ |
Dugačka plava ograda pančevačke rafinerije nafte bezuspešno pokušava da sakrije visoke, crveno-bele dimnjake i ogromne bele reaktore, ali čuva ono što tražim.
Desetak minuta hoda bilo je potrebno da pronađem manastir Vojlovica, na čijem ulazu je plavo-bela tabla, požutela od prašine i zagađenja.
Na klupi u hladu drveta sedi jeromonah Teodor, čovek duge, sede brade i plavih očiju, jedini stanovnik i iguman ovog manastira.
„Mora čovek da bude uporan da bi ga pronašao, od ovih rampi i ograda se manastir i ne vidi“, kaže mi sa blagim osmehom, pa me poziva da mi pokaže manastirsku crkvu.
U dvorištu manastira, do kojeg sam došao kroz dve ograde rafinerije, dočekuju me aleje crvenih i rozih ruža i uredno pokošen travnjak, pa manastirski konak i kupola iznad kojih se nadvijaju fabrički dimnjaci.
Zidove konaka i manastirske crkve od najbližih postrojenja deli nekoliko metara, jedna kapija i red visokih, zelenih tuja, koje preseca nekoliko metalnih kućica za paljenje sveća.
Veruje se da je crkva nastala početkom 15. veka kao zadužbina Despota Stefana Lazarevića, dok prvi pisani trag o manastiru potiče iz 1542, piše na sajtu manastira.
Manastir Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila, kako je njegov pun naziv, dobio je novog stanara 1960-ih, kada je počela izgradnja Rafinerije nafte Pančevo (RNP).
Zemljište je pripadalo Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a manastir je od izgradnje rafinerije bio zatvoren sve do početka 1990-ih, da bi tek od 2007. ponovo dobio monaštvo.
Dvorište manastira od 1960-ih bilo je u vlasništvu Naftne industrije Srbije (NIS), kao i konak, u kojem su bile smeštene kancelarije zaposlenih.
Međutim, rukovodstvo kompanije je11. maja tu imovinu vratilo Eparhiji banatskoj.
Dok hodamo ka crkvi, sve je jači oštar miris isparenja od prerade nafte, a od tutnjanja rafinerijskih postrojenja mučim se da se prisetim šta želim da pitam igumana Teodora.
Kaže mi da je buka koju čujem „redovan hod“ rafinerije, a da je bilo dana kada je zvuk daleko jači.
Zagađenje, kako tvrdi, „i oseća i ne oseća“.
„Ovde čovek ne može da se navikne, a ne sme ni da se ne navikne.
„Ovo postoji, ali je bitno samo onoliko koliko mu damo važnost i ne sme da utiče na moj monaški život“, priča dok polako hoda ka manastirskoj crkvi.
Ulazimo i zatvara teška drvena vrata.
Imam osećaj kao da sam prošao kroz vremenski portal i zakoračio u drugu stvarnost.
Buku više ne čujem, umesto isparenja osećam samo miris sveća i tamjana, a popodnevno sunce gotovo da i ne dopire u zdanje sa visokim svodom i tek nekoliko malih prozora pri vrhu.
„Ovde se prozori ne otvaraju“, tiho mi kaže Teodor.
Živi ovde duže od šest godina pošto je prethodnih 10 proveo u monaškoj zajednici manastira Središte nadomak Vršca, grada u Južnom Banatu udaljenom 70-ak kilometara od Pančeva, gde mu je sada dom.
„Manastir je u šumi, izvučen i miran, baš onakav kako ih ljudi zamišljaju“, kaže.
Kada je 2019. dobio........