Ljudi više ne ćute. Duh je izašao iz boce. Kap je prelila čašu. Građani su se oslobodili straha. I strah je promenio stranu. Da li smo čuli ove fraze u poslednjih godinu dana? Sa nasumičnim komšijom, taksistom ili kasirkom danas je moguće bogoraditi protiv režima bez ikakvog straha da su oni režimlije ili „ćaci“, zar ne? Kako je to moguće? I zašto su svi uvereni da je Vučić „gotov“ i da preostaje jedino da se to nekako reši?

Uprkos svoj režimskoj sili i mašineriji, otkuda hrabrost da mu se poruči ono što ga najviše tišti – „Nisi nadležan“? Ne priznajemo sud tvoje partije? Ćutanje više nije opcija, niti naročita vrlina. Pa deder jaja za fasadu prostorija ili košulju članova vladajuće stranke. A pre samo godinu dana, tako nešto je bilo nezamislivo.

O toj stvari ima i čitava društvena nauka. Naime, postoji pojam „spirala tišine“ ili „spirala ćutanja“, koji je razvila nemačka politikološkinja Elizabet Noele Nojman još 1974. godine. Analizirajući javno mnjenje u Zapadnoj Nemačkoj, primetila je da na neizvesnim izborima – pobeđuju oni koji su percipirani kao pobednici. Kao u onom vicu, deo javnosti zaista glasa isključivo za vlast, a za opoziciju će kada ona postane vlast. Zašto? Ukratko, zbog spirale ćutanja.

Ljudi ćute jer ne žele da budu izopšteni ili da ispadnu „glupi u društvu“. Plaše se da budu izolovani, pa zato prećutkuju svoja mišljenja ukoliko misle da su ona u manjini. Tako nastaje spirala. Jer, što više ljudi ćuti, dominantno mišljenje izgleda još dominantnije, dok manjinska (opoziciona) gledišta nestaju iz javnosti. Na kraju, tišina postaje glasnija od bilo kakvog govora. Jer – ćuti, ne talasaj. I veži konja gde ti gazda kaže. I šut se sa rogatim ne bije. Umotvorina naše ropske pasivnosti i kmetskog svetonazora je tušta i tma.

Današnja (dojučerašnja?) Srbija je laboratorijski primer teorije Noele Nojman. Živimo u zemlji u kojoj o korupciji, pljački i partijskim privilegijama svi sve znaju, a niko ništa ne govori. Mediji sa nacionalnom frekvencijom već godinama funkcionišu kao megafoni vlasti.

Tabloidi, televizije i portali ne samo što oblikuju dominantno mišljenje, nego i proizvode privid konsenzusa: Srbija „nikada nije bila jača“,........

© Danas