Autonomija u istoriji |
Univerzitet je rođen slobodan, a ta sloboda je pod opsadom u Srbiji. Međutim, i najstariji univerziteti na svetu, od svojih prvih dana, bili su institucije u sukobu sa vlašću. Univerzitet u Bolonji, osnovan još 1088. godine, bio je udruženje studenata koji su zajednički angažovali svoje profesore i određivali sopstvena pravila. Pariz, Oksford, Kembridž, kao i Prag ili Krakov, svaki od njih nije nastao kao instrument države, već kao zajednica učenih ljudi koja je glasno insistirala na samostalnom upravljanju. Latinska reč „universitas“ se prvobitno nije odnosila na mesto univerzalnog znanja (naziv za univerzitet bio je „Studium generale“) već je, jednostavno, označavala gildu, esnaf ili korporaciju – tj. samoorganizovano telo ljudi sa autonomnim pravnim statusom. Dakle, autonomija nije bila privilegija koja je univerzitetima dodeljena, već sam uslov njihovog postojanja. Ova istorija je i danas važna, pošto je u Srbiji taj temeljni uslov pod trajnim i svesnim napadom.
Pritisak na univerzitete Srbije se nije pojavio preko noći, i samo je kulminirao jezivom izjavom jednog ministra („Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, vratiće vam ih u kovčegu.“), te bezočnim gašenjem tri departmana Filozofskog fakulteta u Nišu kao probnim balonom. To jest, receptom za budućnost u kojem autonomni univerziteti i fakulteti više ne postoje. Taj pritisak se nakupljao postepeno – univerzitetskim profesorima bile su ukinute plate, mnogi su zbog čisto političkih pritisaka ostali bez posla, pozivi na hapšenje rektora i dekana su svakodnevni, uz otvoreni stav prosvetnog ministra da „Ministarstvo mora da preuzme štafetnu palicu u upravljanju fakultetima od dekana“. Dobrodošli u 1998. godinu i Šešelja 2.0, ne morate se izuvati. Autoritarno zadiranje u autonomiju odvija se i kroz naučne projekte koje dobijaju podobni profesori, kroz budžetske zavisnosti koje rektore čine politički opreznim, kroz imenovanja lojalista (pa i iz tzv. studentskih parlamenata) u upravna tela i slično. To što je nekada bila autonomija preti da postane ispražnjena iznutra. Umesto zatvaranja pendrekom („štafetnom palicom“), iako i toga ima, verovatnije je strukturno zapuštanje, odnosno ostavljanje institucionalne ljušture netaknutom – ali lišenom sadržaja.
Da bi se razumelo zašto je ovo važno i izvan zidova akademije, potrebno je vratiti se srednjovekovnim........