Već na prvi pogled, situacija u Srbiji liči na nikad napisanu priču, u kojoj zamišljamo pojedinca kako hoda kroz sumorni grad gde svako šapuće, gleda u pod i pokušava da bude nevidljiv.

Poput likova iz Orvelovih ili Kafkinih distopijskih novela, ljudi u Srbiji, predvorju totalitarizma, naučili su da je preživeti jednako važno kao i disati, i da se ponekad mora predati tišini i prihvatiti sopstvenu nemoć. Jer, nažalost, samo u takvoj bolnoj manifestaciji tišine i pokornosti može se dočekati sledeće jutro, u kojem će se iznova proživljavati sumorna realnost parazitiranja u slavu sistema.

Ova tišina nije puka simbolika; ona se vidi u svakodnevnom ponašanju ljudi, u njihovoj popustljivosti i strahu od posledica. Autocenzura je postala deo svakodnevice; sastavni deo nenapisanog priručnika za preživljavanje i amortizaciju potencijalnog konflikta.

LJudi, zatvoreni u sebe, u svojim kancelarijama ćute, na ulicama i javnim ustanovama spuštaju glave i trude se da budu nevidljivi u sistemu koji melje svaku ideju pluralizma, individualizma i slobodnog mišljenja. Čak ni vreme u intimnim okruženjima više ne prolazi bez rasprava, prebacivanja odgovornosti ili krivice. Nedostatak hrabrosti da se suoče sa prirodom režima stvara stalnu napetost.

Takvo stanje........

© Danas